Одрасли не знају где бију. Чак ни они стварно успешни.
Када сам била у својим двадесетим, сећам се да сам проучавала одрасле – посебно жене у двадесетим, тридесетим и четрдесетим – и да сам се дивила чиме све успевају да жонглирају. Сигурно имају неке супермоћи, веома уређене системе за вођење својих изузетно сложених, важних живота. Сигурно се сваког јутра буде знајући тачно шта раде, и чинећи то са истанчаном прецизношћу. Замишљала сам таблице, устаљене јутарње медитације, по боји сложену одећу у ормарима.
Али ево истине: чак и они одрасли које сам упознала а који су деловали као да знају где бију – не знају. Заправо, мислим да је можда супротно истина: што више неко изгледа као да има сасвим сређен живот, са толико већом сигурношћу можеш да тврдиш да негде имају неку скривену одају у којој буја сав неред живота.
Даље, управо у тренутку када упаднеш у заблуду да си коначно средио свој живот, наметнуће се ситуација која ће те уверити у супротно. Све иде беспрекорно, а онда беба добије стомачни вирус, или заборавиш на рођендан своје најбоље пријатељице, или слупаш кола и изненада се сетиш да си ти, ипак, људско биће, да правиш грешке, и да си попут било које одрасле особе, чак и оних који се са великим успехом претварају да ноћ није тамна.
Све ово води закључку да не треба изједначавати зрелост са способношћу да сваког тренутка знаш где ти је глава. Изједначавај зрелост са реалистичнијим, али ипак изазовним, циљевима: како треба да изгледа искрено извињење; размишљање које није бинарно, већ дозвољава нијансе; усавршавање технике брања листова босиљка без да убијеш биљку. Зрелост, како се испоставља, није у систематичном вођењу евиденције или детаљном попуњавању календара. Она је у томе да се увек изнова појавиш на договореном месту, у свој својој несавршености.
Организације и институције којима се издалека дивите су прожете проблемима – али ипак вредне дивљења.
Оно што важи на микро нивоу, важи и на макро нивоу. Све организације и институције које воде ови несавршени људи су такође несавршене. Понекада имају фаталну грешку (и у том случају немој отићи – бежи), али су понекад ипак само оштећене на разне потенцијално поправиве начине, из разних, сложених разлога и ово, такође, може постати терен за увежбавање мудрости.
Када сам први пут почела да радим у ”стварном свету” и била у прилици да завирим иза кулиса великих организација, сваки пут сам изнова била шокирана када откријем да то нису добро подмазане машине. Електронска пошта остане без одговора. Величане вредности буду обезвређене у ситним догађајима свакодневнице. Новац буде протраћен. Добро обављен посао прође ненаграђено. Развија се нечовечна бирократија. Нико се не држи рокова, без обзира на добре намере. Све захтева десет пута више времена него што процениш да ће трајати, или што би требало да траје.
Али се испостави да је и ово, такође, мелем за твоју нервозу пре него само још једно разочарање (иако често може да буде разочаравајуће). Ово указује да си потребан. Млади људи са свежом енергијом и начинима за сарадњу који нису оптерећени вишегодишњим радом у подпросечном систему и умањеним очекивањима могу доћи и поставити потпуно наивно питање, или понудити наизглед мало, али револуционарно решење. Имаш вештине и мрежу познанстава која је потребна чак и организацијама најдостојнијим дивљења (а које можда нису ни свесне те потребе јер су попут болесне рибе у мутном).
У свом овом хаосу има пуно прилика. Ако можеш да се одржиш унутар организације која не успева да достигне своју визију и претпостављене вредности, можда можеш да имаш удео у обликовању нечег дуготрајног и далекосежног. То је награда која делује зрелије од сталног одлажења уз незадовољство.
Допуштено 